Image
Аутор: Natalija

СВЕ ШТО ЗАДЕСИ ПРИРОДУ ЗАДЕСИЋЕ И БЕЛОГ ЧОВЕКА

Dec-25-2020  |  Наше_Реке_Чисте_Реке

Thumbnail 1

 

     

 

 

Удружење ''Рајко од Расине'' континуирано ради на чишћењу и заштити речних токова у бруској општини.

Говорити о љубави према природи и рекама, самопоштовању, Расини, Грашевки, борби за њихово очување а не поменути Александра Милутиновића, био би велики грех, пре свега због свега онога што он већ годинама ради покушавајући да рекама и природи врати статус који им, с правом, миленијумима припада.

Млади Брусјанин одрастао на обалама Расине и Грашевке за које га везују најлепше успомене из детињства , одлучио је да истраје у борби коју кроз Удружење за заштиту природе и неговање српског наслеђа '' Рајко од Расине '' упорно води већ неколико година.

Како то обично и бива кренуло се од личне иницијативе  уз разумевање  и помоћ школског друга са којим дели иста убеђења и поглед на свет око нас. Александар Милутиновић, кардиохирург , и Бојан Живанчевић, професор физичке културе,  кренули су са скупљањем смећа на обалама Расине и дуж њеног тока  не размишљајући ,како кажу, докле ће стићи , као што ни сада ,после неколико  година не виде крајњи домет ,али уверени да ће, ипак и поред свега ,стићи до зацртаног циља.

Волонтери, љубитељи природе , заговорници еколошких принципа, до сада су у оквиру активности Удружења спровели 9 акција чишћења  река Расине и Грашевке.Пређени су километри водотокова и прикупљено на стотине џакова  отпада, а оно што је у овој причи и најважније,млади су анимирани да се прикључе акцији , медији да о томе извештавају а у локалној заједници акција чишћења корита реке није више никаква новина .

 Својим ангажовањем ови млади људи дају  пример својој околини  како се треба опходити према ономе што нам је богом дато да га негујемо,  уживамо у њему и  оставимо  својим потомцима а не  уништавамо.

''Има нешто у томе када погледам иза нас и то ме више испуњава од сваке плате коју бих примио''- каже Александар који акције не организује само својим убеђењем и ентузијазмом већ и финансијски, што  ни у једном тренутку не  жели да буде тема разговора.

Уместо приче о  Александру  Милутиновићу, његовом размишљању, плановима и активностима пренећемо текст  којим он сам , на најбољи начин , описује  са каквим се убеђењем и  животним опредељењем  поред  свакодневне борбе за људске животе, упустио и у борбу  за очување и опстанак наших река.

 

 

Излизан је клише: е био сам у Скандинавији, е у Немачкој, е у Словенији, ма далеко смо ми... Свако од нас чуо је како је негде другде лепо, како нигде нема папирића, како одмах дође неки чика што наплаћује казну (а ако и не наплати оно је ту негде, лебди нам у мислима да се осврћемо када ће и одакле доћи), како су плате овакве или онакве и тако одушевљени често то све прихватамо без сагледавања целовитости, и о томе говоримо и по чувеном приципу „глувих телефона“.

У свом месту, око своје куће, у својој Србији многи раде све оно што им тамо негде не пада ни на памет, већ тако дају себи одушка на безвезан, деструктиван и примитиван начин. Постоје и људи који воле да пљују по својој земљи када су негде ван желећи да испадну важни, многи мисле да у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу треба да се стиде ако су из села, града из унутрашњости, други хоће да причају по београдски после 10 дана, трећи пак хоће да се у Београду или ван земље понашају као да су у свом селу... Све у свему мањина је оних који се поносе и кажу гласно и јасно одатле сам, из Бруса, Дубаца, Криве Реке, Србије... а истина је да нико неће бити поштован ако негде оде и говори ружно о завичају без обзира на мане тог краја.

Ако не поштујемо своје претке и своју земљу од пре Косова па до последњих збивања нико нас неће поштовати. Нашу Србију ни једна држава колико год била блиска неће волети више од нас самих. Ако не волимо своју земљу, ако не стварамо културу ње саме, ако децу и све генерације не учимо да се у реци купа, да се поред исте шета, да се у њој лови риба, да се и лови и пушта, да се обнавља, да се планине негују, да се рад цени и исплати, да се не говори тек да би се говорило, да се ливаде косе, да се стока чува по планини, да је једнако битан и Дорћолац и Црнотравац и Сомборац и Ппријепољац, ако децу не водимо по природи они је неће заволети и биће им свеједно да ли је Косово Србија или није, да ли је било који део Србија или није. Зато јер том земљом не ходе и онда је не могу ни доживети као своју, уколико се већина учаури у неком свом граду, у некој својој изолацији.

Зашто овако свеобухватан увод, мислим да ће вам наставак све то потанко објаснити и да би разумели зашто је у нас толико смећа и нерада (и на терену и у главама), зашто се неке ствари раде не питајући за новац и зашто ми сви у целој земљи морамо да радимо много, невезано за било коју политику, која је по мени иако битна, заиста за просечног човека успутна ствар. А и она ће постати другачија кад се изнедри маса другачијих људи а то ће доћи временом ако радимо много добрих ствари и гледамо да проширимо своје видике, а да не заборавимо ко смо и где смо, већ да смо на то све поносни.  Много тога, ми који хоћемо да се трудимо да будемо фини, уљудни, критични и самокритични, да не бацамо смеће, да се не бахатимо у опхоћењу и трошењу, много тога можемо да урадимо само ако верујемо (прочитајте песму Вељка Петровића, Прво веруј) и ако хоћемо да кажемо себи да заиста можемо много тога.

Прећи ћу на суштину онога што ме мучи. Рођен сам у малом, лепом месту испод Копаоника, Брус се зове. То место је и данас доиста лепо, посебно однедавно кад су сређене фасаде мада ајде, кажу увек може боље. Детињство сам провео рекао бих идилично и за многе данашње нараштаје вероватно немогуће. Река, ушће Грашевке и Расине ми је 200м од куће. Уз оца сам на реци од најранијег детињства, и хвала му што ме је водио у тај дивни свет. У реци смо се сви купали дуги низ година, тако је од старина јер некад се није ишло на море и било је прелепо. Тако је  било до пре рецимо десетак година (испод Бруса сам се последњи пут купао 2005. а изнад града је то и даље могуће, то се окупам свако лето по који пут). Све више смећа, кесе, пластика, некад и мртве животиње прекривају обале Расине и Грашевке а у планини на ободу Националног парка на Криворечкој реци ниче нова хидроелектрана. Под плаштом обновљиве енергије биће тешко оштећено око 2.5км тока, од споја Мрамоске и Циганске реке до центра села Крива Река.

 Што се тиче проблема са смећем, одговорност грађана је да се исто не баца било где, а најчешће се формирају мини депоније на излазу из села, негде где је с пута згодно да се то све зафрљчи. Чуо сам да постоји једна у Дртевцима, близу Бруске бање а знам да их има уз пут ка градској депонији, на Мачковцу код Криве Реке, у Ботуњи на излазу из села старим путем итд. Сигуран сам да их има свуда али нисам био у сваком селу.  Ја по природи свог боравка обилазим пар села што кроз спорт што кроз риболов и могу рећи да је то буквално свуда присутно.

Одговорност је власти што можда санитарни инспектори не кажњавају људе по том основу, али мора се рећи да је и велика одговорност државе што Општина Брус има само једно возило за прикупљње смећа за цео град и своју заиста велику територију, број контејнера такође је недовољан. Уз све ово, неедукованост грађана о значају чувања средине у којој живе такође чини да све узев смећа има превише. Да ме драги суграђани не схвате погрешно, ја овом причом желим да покушам да нас бар мало пробудим, да схватимо да наше смеће нико неће доћи да чисти, да што га виће бацамо већа је шанса да нам покољења живе у затрованој средини. Да се нико од деце која ће се родити не окупа никад у Расини и да то доживе само кроз причу нас старијих и много старијих. Заиста нема разлога ни оправдања да нам река буде сметлиште, да канализационе цеви посебно у селима Тршановци, Лепенац и даље низ Расину иду директ у воду (а зна се да је раније било септичких јама), да држава не улаже да Брус и сва друга места у Србији имају колекторе да се отпадне воде пречисте пре него оду у реку. Обавеза нас грађана је да то тражимо а локалне влсти да траже од Београда ако се већ Београд сам не сећа.

У Брусу и сличним местима, највећи и најбољи ресурс нам је природа. Ми се према њој морамо односити као према светињи. Кад би ми постали општина која је чувена по томе да негује средину, где се зна да грађани и власт два пута месечно чисте реку, где је нормално пријавити неког надлежним кад се види да исто баца на неодговарајуће место, да се то ојави у свим медијима. Да кад туриста који прође (а зашто да се и не задржи, у Брусу би био јефтинији смештај него на Копаонику) и види лепе реке без смећа да помисли, Боже, како су ови људи фини, свака им част како брину, чуо сам то а сад видим да је тако, нисам планирао али сад ћу стати да се окупам овде у реци па идем даље (немојмо ићи даље, одимо до Пирота на реку Јерму лети, видећете колико је тешко наћи слободно место за купање и како је то лепо). Од таквог лепог маркетинга имали би користи и политичари и грађани и природа и нараштаји иза нас. Нама је неопходан и базен и свака част да се то ради али немојмо да реке искључујемо. Какве су нам реке такви смо и ми као људи, такав нам је однос према природи, то значи према нама самима и према свом здрављу а тренутно је све то у лошем стању а има простора да буде боље. Ако нам смеће не смета онда нема шансе да ћемо га уклонити. Видећете у овом тексту пар слика како то може бити и како је па ћете ме још боље разум

Мој школски друг, Бојан Живанчевић, иначе професор физичке културе у Бруској гимназији и тренер КК Копаоник, и ја смо решили да дамо свој допринос. Очистили смо 40м тока изнад ушћа Грашевке у Расину и од тога накупили скоро 6 џакова смећа и то однели у контејнере. Сат и по времена рада и заста смо се добро осетили након тога. Леп је и благотворан осећај радити нешто добро и маштати да мое и да ће бити још много боље. Планирамо да то постане традиција, за почетак једном месечно а ако буде заживело и чешће. Мислим да Расину од изворишта до језера могу за месец дана рада очистити 40 вредних људи и да се после тога строго кажњава и води рачуна. Свако ко буде заинтересован да помогне и да се осети корисним нека ми се јави на мејл милутиновиц.аца@гмаил.цом или Бојану лично, мислим и на људе добре воље и ван Бруса али превасходно на Брусјане. Следећу акцију плнирамо за крај априла зависно од времена. Да покажемо да имамо свест, да нисмо сви исти безвезњаци и да нам је стало и на делима а не само речима да не би остали заглавњени јер они који нису бацали неће да чисте јер нису бацали а они што бацају заболе их за штету. Време иде а река пати видљиво, и ми са њом иако тога нисмо можда свесни. Свако је добродошао ко жели да засуче рукаве и да свој допринос, бесплатно и безусловно и морам рећи на понос лични и околине, а то није мала ствар. Није све у новцу, нешто је и у води.

Како је рекао поглавица Сијетл, све што задеси природу задесиће и белог човека.

 

 

 

Текст је део пројекта ''Наше реке- чисте реке'' који је у оквиру суфинансирања медијских  садржаја од јавног интереса подржан од стране Општине Брус.

Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

 

 

Miletic

 


WEB PREPORUKE