Image
Аутор: Natalija

ЗАСЛУЖИО ЈЕ ВИШЕ ОД ГОДИШЊЕГ ПРИЗНАЊА

Jul-15-2021  |  Друштво

Thumbnail 1

 

     

 

 

 

Милутин Цвејић својим ликом и делом превазишао годишње признање.

 

Зашто stvarnostonline није присталица иницијативе да се Милутину Цвејићу постхумно додели Златни грб поводом Дана општине?

Постоји више разлога.

Највише општинско признање Милутин Цвејић је одавно заслужио својим самопрегорним и часним радом, племенитошћу, посвећеношћу послу, својим доприносом неговању традиције и бројним наградама које су његови ученици освајали на престижним такмичењима.

Милутин Цвејић је то заслужио небројено пута до сада, а није одликован.

Заслужио је и више слуха локалне средине за сву ону жртву коју су он и његова породица поднели на путу утемељења и изградње личног, локалног и националног идентитета, пре свега, код младих.

Милутин Цвејић је, уз дужно поштовање према свим досадашњим добитницима највишег општинског признања, све то много пре заслужио, јер је, не жалећи своје време, рад, труд, често и на уштрб своје породице, упорно, деценијама градио симбол Бруса, који нам је оставио у аманет.

Рад са децом за њега је био задовољство и дужност, а не посао од кога се зарађује, јер, како је говорио, ''дар од Бога није на продају''.

Свој таленат није себично чувао само за себе и од тога градио каријеру.

А могао је.

Не , напротив.

Милутин Цвејић је имао потребу да дели и умножава све оно што му је Богом дато.

Школа фруле постала је највећа у Европи, дуборези су остали дубоко урезани у времену и простору, сликарска платна сведоче о непролазним вредностима, а певачка група чува и негује аутентично културно наслеђе од непроцењиве вредности.

Милутин Цвејић није заслужио да се олако пређе преко свега што су он и његова породица доживели.

Постоји ли епилог?

Ко је чија жртва? То би, једнако, сви желели да знамо.

Има ли епилога за ауторе текстова, који су се ''гладни свеже крви'' у својој бездушној борби за тиражом утркивали ко ће објавити гнуснији и изопаченији наслов?

Шта би додела Златног грба решила?

Ништа.

Милутин Цвејић више није са нама. Свесни или несвесни тога, ми смо на губитку.

Да је са нама, његово име се вероватно не би помињало у контексту добитника највишег општинског признања. У народу би се нагађало да ли је то овај или онај ''заслужни појединац који је дао немерљив допринос развоју демократије и локалне заједнице''.

О Цвеји би се говорило као о учеснику програма.

Па, нека тако и остане.

Оно што би Брус могао да уради, како би се одужио Милутину Цвејићу, није Златни грб који се, као највише општинско признање, додељује сваке године поводом Дана општине , а који би, у најбољем случају, завршио на некој полици, далеко од очију јавности.

Милутин Цвејић пре свега заслужује - ИСТИНУ.

Заслужује да највећа школа фруле у Европи постане институција са његовим именом, а не успомена.

Заслужио је Цвеја да градски парк или једна улица понесу његово име, јер се њима и даље чују ''Цвејини фрулаши '', како смо много пута у себи констатовали.

А на клупи у градском парку, на месту где је често седео и вежбао са својим ученицима, споменик којим ћемо, не умањујући своју одговорност, отргнути од заборава човека који је себе уградио у циљеве којима је превазишао, не само признање за резултате постигнуте између два Преображења, па макар оно било и највише, већ и средину и време у коме је живео .

У градском парку са фрулом у руци, Цвеја ће увек бити у друштву младих људи, својих Брусјана, које је неизмерно, до последњег свог даха, ипак, искрено, отворено и пуног срца, како је само он то умео, волео.

 

 

 

Miletic

 


WEB PREPORUKE